Prije Tolkiena svog Gospodara prstena imali su Bukovčani. Bajka koju ovdje donosimo nije ništa lošija od onih Grimmovih, Andersenovih ili iz 1001. noći. Dapače! Maštovita je, poetična i dinamična, a surovi i tvrdi bukovački govor daje joj dodatni štih.

Danas za ovu bajku znamo zahvaljujući pučkom etnografu Vladimiru Ardaliću iz Đevrsaka (1857. –  1920.), čovjeku iz naroda koji je završio samo tri razreda osnovne škole, ali koji je krajem 19. i početkom 20. stoljeća vrijedno radio na prikupljanju narodnih priča i običaja iz Bukovice. Ardalić je bio suradnik i prijatelj fra Luje Maruna i Antuna Radića.

Jedna od priča koje je prikupio među narodom govori o Zmijskom caru i bukovačkom Gospodaru prstena.

Pripremite kokice i pivo i pročitajte ovu sjajnu bukovačku bajku:

(napomena: tekst smo minimalno adaptirali, a arhaične i gramatički nepravilne oblike uglavnom nismo lektorirali radi autentičnosti teksta)

Priča o Zmijskom caru i bukovačkom Gospodaru prstena

Bila tri brata. Mlađi reče: “Braćo, ja ću se odijeliti, dajte mi moj parat, pa ću ići u svijet”.

Dadoše mu braća trista vijorina, a on onda torbu na leđa, štap u ruke, noge poda se, pa krenu na put u bijeli svijet. Kad je došao u edno selo, zateče ednu staru babetinu đe tuče mačku.

Onda on reče: “Ne stara, za Boga, šta to radiš? Ne ubijaj nego mi je prodaj”.

Stara reče: “Evo na ti je, šta ‘š mi dati?”

On veli: “Evo ti za nju sto vijorina”.

Uze stara, a on metnu mačku u njedra, da joj glava viri vanka.

I ide tako, ide po svijetu kad trevi ednog staroga đe tuče pasa.

Onda će njemu: “Ne stari, šta to radiš, šta ti pas čini? Daj mi ga prodaj”.

Stari mu reče: “Koga će ti vraga staro pašče?”

“Ne brini se ti, samo mi ga daj, ja ću ti dati za nj sto vijorina”, reče.

Dade stari, edva dočeka. Povede onda uza se i pasa. Mačku izvadijo iz njedara pa za njim ide i za pasom zaedno. Naiđođe na ednog čoeka đe zagrađiva zid dračom, pa podiže ploču metnuti je na zid, kad pod njom zmija. Krenula zmija bježati, a on da će za njom ubiti je.

Reče čovjek s mačkom i pasom: “Ne ubijaj je, po Bogu brate, nego mi je prodaj, evo ti za nju sto vijorina”.

Reče ovaj: “Oću, daj amo”.

Dade mu ovaj sto tvrdije vijorina, a on zmiju uze i š njom ode.

Kad je odmašijo, veli mu zmija: “Nosi me, kud ti ja glavom uprem tako ćeš me
donijeti do jame đe nam car stoi. Ja ću njemu kazati da si ti meni glavu otkupijo.
Ti se njega ništa ne prepadaj što je on strašan i velik. On će tebe pitati – šta
tražiš to si meni glavu otkupijo? Ti njemu reci da ne’š ništa nego s devetoga
njegova traka prsten. On ti ga najprije neće ćeti dati, a ti svakako dalje traži. Kad ti ga dade čuvaj ga dobro te što god š njim zaumiš, zapovijedi, odma će se stvoriti pred tobom”.

Upamti on to dobro. tako divaneći i dođoše blizo jame zmijske. Reče mu ona: “Sad me pušti”.

Izvadi je on iz njedara, odgmiže ona pred njim, a on za njom. Uđe ona u jamu, a on stade pokraj nje. Stoji on tako i čeka za dugo kad eto se promalja njev zmijski car,

Debo ka’ rastić, bijel ka’ snijeg, na glavi mu kruna da bi se sav svijet od nje mogo sjati. Krene zmijski car pitati: “Šta oćeš, pobro, što si moga soldata otkupijo od smrti?”

Ovaj mu reče: “Daćeš mi, kruno svijetla, tvoj prsten od devetoga traka”.

Reče car njemu: “To, moj dragi, nije moguće. Pitaj šta drugo. O’š li zlata, o’š li srebra, oćeš li blaga na tovare, daću ti”.

Reče ovaj: “Neću care ništa toga, na svemu ti vala, nego to što pitam”.

Reče car: “A ti onda zini”.

Zinu on, a car tresnu sobom, uze prsten i na njemu dragi kamen s devetoga njegova traka te njemu stavi pod jezik.

Zahvali on caru i pokloni mu se te ode dalje u svijet.

Kad bijaše odmašijo dobro, reče on prstenu da mu stvori bogato odijelo. Kad se
priškrbila noć, eto ti njem odijela ka’ na serdaru.

Kad se obuka’, reče prstenu: “Ja sam gladan”.

Odma stvori se bogati sto i na njem svakojake mandže. Kad je već blagovao, reče prstenu: “Ja bi išao u taj i taj grad”.

I stvore se karoca i konji i ka’ vile odlete u onaj grad đe je odumijo.

Kad je došao u grad reče prstenu: “Rada bi imati dvorove ka’ car od ovog grada”.

Sve je to noć još, kad osvanuše dvori i palače isto ka’ i u cara. Šeće on po njima,  edan po edan korak te naumi da će prositi carsku ćer od tog grada. Ode caru, pa mu tako reče.

Veli mu car: “Moj dragi, ona je izprošena za ednog mog vijetnjaka, ali ipak ja ću ti je dati, ako napraviš do ujutro testu (cestu op. a.) od suvoga zlata iz tvoga dvora u moj kako možemo jedan drugom dolaziti i odlaziti”.

Obeća on da oće. Čim je car ugledao prozor, zasvijetli i zlatna testa.

Carska se ne pobija riječ, nego on njemu pokloni svoju jedinicu. Kad je za nj došla, bila je vesela i lijepa, da je se ne bi nagledao za tri bijela dana. I omilje tako lijepa svome đuvegiji. Zaludu je ona carska ćer, koja je svega u tom dvoru đe je došla imala, ali je bila rada znati svašto. Svašto što se god na svijetu tajno i javno radi.

Vidi ona svoga muža sretna i da ide svaki dan napretku pa ga poče bantovati da joj kaže ko njemu tu moć dava, da on, što god zaumi, da mu se ono stvara?

Neće on da kaže nikako, a ona dan i noć udri jezikom kusti njegove lomiti. I više mu petne žile potkopala pitajući ga da joj kaže.

Najkašnje viđe on da je se ne more otarasiti pa joj kaže da ima prsten i u njemu dragi kamen što mu ga je zmijski car darovao. I da on š njim što god zaželi – to i dobije.

Pita ona: “Đe ti je?”, a on zinu i veli: “Evo ga pod jezikom”.

Čim ga ona viđe krenula se unjigavati, žensko ka’ žensko, da joj ga dade, da će ga ona tvrđe držati pod svojim jezikom neg on pod svojim .

Koga će vraga da uradi nego joj ga dade.

A ona već šjutra zapovijedi: “Prstene, prenesi ove dvorove preko devet kraljevina u deseto carstvo. Ovoga muža ostavi, a ponesi mene i onoga koga ti ja dovedem”.

Čim se noć priškrbala, oseliše dvori, a oseli i ona i njezin prvi, što je bijo isprosijo, carev vijetnjak.

Osta ovaj pod vedrim nebom, a š njime ostaše pas i mačka.

Veli mačka pasu: “Ajmo tražiti našu gospodaricu”.

Reče pas: “Ajmo de”.

Poslije nekog zemana prispješe te džidimice uđoše u dvore svoje gospodarice.

Pozna ih ona pa reče: “Evo moje mačke i moga pasa”.

Krenula ih milovati i bacati im esti da se pripitome. I tako se pripitomiše.

Jedne večeri mačka uvati miša kusasta. Stade on piskati, a ona će njemu: “Ne boj se, puštiću te ako ćeš me poslušati, što ti zapovijedim”.

Reče on: “Oću, što god budem mogao”.

Onda njemu mačka reče: “Ajde uđi noćes u komoru moe gospodarice, đe spava, pa joj se popišaj u usta. Njoj će se stužiti kroza san pa će početi pljuvati. Gledaj ono što ispljune, pa mi to donesi”.

Obeća miš da će sve napraviti. Kad bijaše oko ponoći, došmiga miš u komoru i nađe gospodaricu đe je zaspala i zinula. A on joj se lijepo popiša u usta.

Ujede je pišaća mišija pa kroza san poče rkati i pljuvati. Kako je prsten neotice ispljuvala, ugrabi ga miš te ga odnese. Dođe do mačke i reče: “Na!”

Obveseli se mačka te reče pasu: “Ajmo sad tražiti našeg starog gospodara”.

“Ajmo de!”, reče pas.

Uputiše se preko brda i dolina te dođoše do mora. Reče pas njoj: “Daj ti meni prsten, ja ću ga bolje sačuvati plivajući nego ti, u mene su prostranije žvale”.

Dade ga mačka njemu. Kad su bili na pučini, plivajući psina od umora isplazi jezičinu ka’ dlan, prsten se izmakne te potone u dubanac. Kad preplivali na kraj, pita mačka: “Daj prsten”.

Položijo se i potočijo pas. Vidi mačka da prstena nema i da ga je smeo u vodi te skoči na njega i uvati mu se čampragami oko gubice te udri ga pljeskati da mu je svu gubicu i nos isparala i iskrvavila.

Poslije, stane mačka kod mora štuva i žalosna, a najviše i gladna. Hrupiše odneklen ribari, čuše đe mačka njauče pa reče edan: “Ajmo joj baciti jednu ribicu”.

Rekoše i ostali: “Ajmo de”.

Baciše joj i odoše oni ća. Ćušlja mačka ona ribicu kad u njoj prsten onaj njezina gospodara što ga je pas izgubijo.

Obveseli se pa reče pasu: “Evo, stara paščetino, ope’ prstena u mene. Ajmo
tražiti našeg gospodara”.

“Ajmo de!”, reče pas.

Pođoše i dođoše u onaj grad đe im je ostao gospodar. Tražili su ga i tražili
zadugo i jedva ga nađoše. Viđeše ga kako leži pod zidom prama suncu i po sebi bira uši jer bijaše zapa’ u veliku potrebu.

Reče njemu mačka: “Evo nas gospodaru i evo ti tvoj prsten nosimo. Ne boj se više nikakve potrebe”.

Obveseli se gospodar. Jadni ka’ da se iznova rodijo. Metnu prsten odma pod jezik i zapovijedi mu da oni dvori što mu ih je žena prenijela preko devet kraljevina do u deseto carstvo, da se imaju povratiti noćaske i u dvorima da budu žena mu i onaj što ju je preoteo.

Pak onda zapovijedi prstenu da mu odijelo dade serdarsko ka’ i prije i bogati sto, da je gladan.

Čim se unoćalo, sve mu se to stvori.

Kad je svanulo posla kurira caru – da napravi dvoja vješala, jedna za svoju ćer,
a druga za njegova vijetnjaka. Bio je to poziv na boj.

Car pristane na boj i dovede na polje silnu svoju vojsku. Ovaj sam na susret izađe i stvori prstenom krupu od tvrdije talijera.

Da ne uteče vojska careva, svu bi mu je pobijo srebrenim taljerma kao gromom iz arije.

Onda car, videć da nije vajde s jačijem megdan dijeliti, pokloni mu se i reče mu: “Budi volja tvoja”.

Onda ovaj odma učini smaknuti carevu ćer, a svoju ženu što mu je učinila nevjeru. I onoga š njom što se je na nj navrgao.

Počne onda u tom gradu carovati da se oglasijo na sva četri kraja svijeta – da je živ sad i da mu niko nauditi ne more. I sad što god zaumi, to preda nj dođe. I svi cari drkću od njega i stoe pred njim s kapom u ruci.

Kraj

Tekst adaptirao: Ivica Šimić

Ilustracija: Mićo Samardžija